На основу оног што нам је познато, можемо рећи да је црква Светог Ђорђа једна од најстаријих сачуваних и данас активних хришћанских богомоља у Црној Гори. Опасана старим градским гробљем, налази се подно брда Горица, у самом центру главног града Црне Горе. Својим постојањем и очигледним историјским траговима, она је свједок бурне и садржајне прошлости овог поднебља, али и присуства организованог црквеног живота. Миленијум непрекинуте црквене културе и богослужбеног живота налази се у темељима Подгорице, а њихов јеспоменик управо црква Светог Ђорђа.
Историјски извори је касно помињу али се на основу аналогија са другим црквама може,готово са сигурношћу, устврдити да припада типу прероманичких цркава подигнутих у IX-XI вијеку.
За њену рану историју везана су предања, као оно које каже да је у цркви Св. Ђорђа крштен Стефан Немања, родоначелник династије Немањића, у чијем житију, којег је написао његовсин, Свети Сава, стоји „Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење“.
У тестаменту који је написао 1539, најславнији подгоричанин, штампар и Војовода Божидар Вуковић, између осталог каже: “Манастиру званом Св. Ђорђе у Подгорици остављам десет дуката за изградњу.......“ Других значајнијих историјских података имамо тек од XVIII вијекакада црква добија значајнију помоћ од руског цара Петра. Познато је да 1747. године црква добија једно руско јеванђеље и да је 1764. године зоограф Петар израдио за цркву једну икону. Године 1856. православни становници Подгорице су издејствовали од турских власти дозволу да обнове цркву.
Црква стилски и хронолошки припада прероманичким грађевинама IX – XI вијека. Највјероватније је изграђена у другој половини XI вијека, као мала једнобродна грађевина са улазом на западној и олтарском апсидом на источној страни. Унутрашњост цркве је била подијељена на три травеја а изнад средишњег се налазила купола. Унутрашњост цркве је засведена полуобличастим сводом. Данас црква изгледа донекле другачије.
У току своје дуге и бурне историје црква је дограђивана и прегређивана тако да се данас једва назире њен првобитни изглед, Најзначајније преправке десиле су се након ослобођења Подгорице од Турака, 1880. године када је на западној страни цркве дозидана припрата са звоником на преслицу о чему свједочи натпис изнад улаза. Значајнија интервенција на цркви десила се 1931. године када је срушен стари звоник и слијепо кубе а умјесто њега изграђеновисоко лажно кубе чиме је црква у потпуности измијенила свој изглед.
Шездесетих година двадесетог вијека, након конзерваторских интервенција, цркви је враћен првобитни изглед с тим што је данас унутршњост подијељена на два травеја док је трећи, западни, порушен приликом дозиђивања припрате.
Црква Св. Ђорђа је живописана у задњим деценијама XVI вијека. Сликар живописа је остао непознат али на основу стилске анализе може се готово са сигурношћу закључити да је припадао групи сликара која је у то вријеме, одмах након обнављања Пећке патријаршије, осликала већи број цркава у Црној Гори.
Иконографски комплекс прилагођен малим димензијама цркве представља сцене из живота Христа, Богородице и Св. Ђорђа. Иако је живопис доста оштећен могу се јасно препознати поједине сцене. У калоти куполе насликан је Христос Пантократор а у тамбуру куполе сцена Небеске литургије, док су у пандатифима насликани јеванђелисти Лука, Матија, Марко и Јован. Циклус Великих празника је насликан у горњој зони а почиње на јужном зиду наоса сценом
Благовијести и Сретења. Сцене из циклуса Страдања очуване су на јужном зиду, Тајна вечера Издјаство Јудино и
Хватање Христа док се на сјеверном зиду налазе сцене Одрицања Петровог и Христа пред Пилатом.
Циклус сцена из живота Св. Ђорђа је насликан на сјеверном зиду и очуване су само сцене у горњим зонама. Из овог циклуса очуване су сцене Мучења Св. Ђорђа на колу, Св. Ђорђе у тамници, Св. Ђорђе оживи вола Гликеријева и Мучење Св. Ђорђа у кречани.
Живопис у олтарском простору цркве је најбоље очуван. Данас су видљиве скоро све сцене од приземне зоне до свода. Уз ошетећења настала статичким дефорацијама зидних површина могу се видјети ликови Архијереја у приземној зони, Богородице са христом (Ширшаја од небеса) испод које је сцена Причешћа апостола у конхи апсиде, Улазак христов у Јерусалим, Преображење, Васкрење Лазарево на сјеверном зиду, Вазнесење и медаљон са ликом Христа у своду.
Простор између наоса и олтарске апсиде одваја иконостас који су 1881. године израдила браћа Ђиновски. Класични иконографски ансамбл представља иконе у три хоризонталне зоне. У првој зони централно мјесто заузимају, раскошно дуборезом и позлатом украшене Царске двери са сценом Благовијести, лијево од ове сцене налази се, горе, икона Богородица са Христом а испод ње Св. Симеон Мироточиви. На сјеверном крилу кроз који се улази у олтар је икона Св. Јована Претече а лијево од њега иконе Св. Саве, горе и Св. Василија Острошког, доље. Десно од Царских двери су иконе Христа и Св. Арсенија архиепископа Пећког, док је на јужном крилу кроз које се улази у олтар приказан Арханђел Михаил. Крајње десно у првој зони иконостаса налазе се иконе Св. Ђорђа, горе и Св. Петра Цетињског, доље.
