Стара црквица св. Ђорђа под Горицом у свом дугом, загонетном веку, више пута је преправљана. У недостатку исто ријских извора који би осветлили време њеног настанка, упућени смо на испити вање споменичких својстава, како би не што више сазнали о цркви у којој је по предању Стефан Немања примио своје прво крштење. Архитектура цркве има одлике прероманских споменика X и XI века. Позније преправке умногоме су из мениле и нарушиле њен изглед, те истраживачке радове Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе и напоре архитекте Јована Нешковића да дође до првобитних облика грађевине, на чему се ради од 1963. године, пратимо као изузетно значајан конзерваторски подухват. У оскудици података, имајући у виду интерес који је црквица св. Ђорђа одувек изазивала код научника 1 и поштовалаца старина, чини нам се да неће бити на одмет осветлити такође недовољно познат период настанка зидног сликаног украса цркве. Живопис цркве Св. Ђорђа је веома потамнео од чађи и у оквиру конзерваторско истраживачких радова приступило се његовом чишћењу. Очишћене површине фресака потврђују оно што се и раније могло закључити при пажљивијем посматрању, да живопис св. Ђорђа датира из седамдесетих година XVI века. Судећи према готово у целини набројаним сликама које наводи Вл. Петковић, има се утисак да су у његово доба фреске биле боље видљиве, што му међутим није користило за прецизније датирање, већ их неодређено ставља у XVI — XVII век. 2 Веома изразите стилске одлике фресака св. Ђорђа и њихова блискост и стилска подударност са једном одређе ном групом споменика, омогућавају релативно прецизно датирање живописа св. Ђорђа у седамдесете године XVI века.
Фреске укуполи углавном су очуване, мада је бојени слој на више места оштећен. Укалоти слепог кубета, у медаљону, насликано је попрсје Христа Пантократора.
Сигнатура исписана је у два кружна поља, лево и десно од нимба Христовог са уписаним крстом. Лик Христа који десном руком благосиља и левом држи затворено јеванђеље је невешто насликан и оштећен љуспањем боја. Христов медаљон је оперважен бордуром дуж које је исписан текст са слике:
У следећем појасу насликана је Небеска литургија — , у којој је Христос представљен два титута као Велики архијереј — коме сачинодејствује петнаест анђела. Христос је насликан са округлом митром украшеном крупним бисерима, у сакосу и омофору орнаментираним великим крстовима. Он стоји на супеданеуму иза трпезе прекривене црвеном драперијом извезеном бисерима, док трпезу наткриљује лучно засведени мањи балдахин. Анђели у белим одеждама чије су окер бордуре такође оперважене бисерима, приносе ҡадионице, рипиде и остале богослужбене утвари у свечаном низу, који повезују благо спуштена велика крила која се скоро додирују.
Четири јеванђелиста насликана су у пандантифима: у северозападном Марко —, у североисточном Лука — , у југоисточном Јован — и југозападном Матеј . Њихови симболи представљени су како излазе из сегмената неба, на сликаних у простору између јеванђелиста, носећи им јеванђеља, а на источној и западној страни између јеванђелиста насликани су св. Убрус и св. Керамида. Од свих јеванђелиста најбоље је сачуван св. Лука (сл. 1). Он је насликан са тонзуром, представљен учасу када зарезује перо. Испред њега је на сталку пресавијени свитак, док сцену затварају две високе зграде преко чијих кровова је пребачена драперија. Даље је под сводовима и зидовима наоса ове мале црквице смештено неколико појединачних фигура и сцена из циклуса: Великих празника, Страдања Христовог и живота св. Ђорђа, патрона цркве. На теменима сводова у медаљонима, насликани су ликови риста од којих је најбоље сачуван Анђео Великог савета на своду лука уз северни зид -.На западном краку истога свода насликан је пророк Авдије — , сед, дуге косе и браде, са развијеним свитком испред себе на коме је текст његовог пророчанства: ... На источном краку свода је представљен Прекрасни Јосиф — са округлом круном и оделом богато украшеним бисерима, док му је пораменица огртача орнаментирана сти лизованом палметом. Фреске на јужном луку су веома оштећене, види се тек толико да је и овде распоред фигура био истоветан.
Циклус Великих празника почиње у горњој зони јужног зида наоса где су на сликане Благовести и Сретење, а на тавља се на северном зиду сценама Paспећа Христовог и Силаска у ад. Вл. Петковић помиње још четири сцене из овог циклуса у олтарском простору: улазак Христов у Јерусалим, Васкрсење Лазарево, Преображење и Вазнесење, које су сада закривене чађу и прашином те се не виде. Циклус Страдања почиње у другој зони јужног зида Тајном вечером, затим иде оштећена површина па Издајство Јудино, хватање Христа и продужава се на северном зиду широко компонованим сценама Одрицања Петровот и Христа пред Пилатом.
Опште карактеристике овог сликарства су: невешт, груб цртеж, одступање од пропорција људског тела, истицање пластичности форме на којој се на посебан начин инсистира при третирању ваљкастих облика удова покривених драперијом, употреба чистих свежих боја од којих су за палету сликара типичне – цинобер, зелена (једна маслинастог тона а друга веома жива), окер, љубичаста (која се некад употребљавала у комбинацији са ружичастом код преливања боја драперија), плава и црна. Црном бојом је сликано растиње по брежуљцима, но њена примена је велика и код наглашавања контура цртежа и при моделовању пластичности облика. На крају, белом кречном бојом доста пастозног наноса, извучени су последњи пластичасти ефекти.
Без обзира на стање у коме се налазе фреске св. Ђорђа (делимичну оштећеност и чађ која их покрива), као и примитивне сликарске одлике, судећи према очуваном, не може им се одрећи солидност технике којом су изведене.
Идући даље у стилску анализу живописа, видимо да је код сликања појединачних фигура и поред њихове укочености постигнута извесна равнотежа у пропирцији анатомских облика (на пример фигура Прекрасног Јосифа, или јеванђелисте Луке), међутим, при илустровању јеванђеоских сцена или оних из житија св. Ђорђа, у којима има учесника, долази до непропорционалног смањења фигура у ком главе, шаке и стопала остају веће но што би требало. Облик глава је скоро увек исти, са округлим, широм отвореним осенченим очима, кратким носем, малим равним уснама (које се продужују кад им се додају бркови код сликања старијих особа) и јаком, заобљеном брадом. При сликању драперија одеће склоност сликара ка пластичној обради долази највише до израза, тако да се при изолованом посматрању једне драперије (на пример код Адама из Силаска у Ад или неке друге) има утисак скупине геометријских тела. Ивице скупоцених костима украшене су низом крупних бисера док рубове оних једноставних или драперија пребачених преко архитектуре сликар завршава окер траком са по три кратке ресе на одређеним размацима.
Архитектонска кулиса којом сликар затвара сцене је доста једноставна. Она се често састоји само из ниског зида, веома пластично обрађеног, на коме се истичу хоризонталне фуге и зупчасти орнаменти, док већа зидна платна украшавају обично елементи стилизоване палмете. Зграде високе архитектуре која стоји у другом плану, најчешће су са крововима на две воде, приказане чеоно и са стране истовремено, те уз обрнуту перспективу кула на зидовима којима су фланкиране, делују веома пластично у простору (нпр. у сцени св. Ђорђе у тамници сл. 2, Христа пред Пилатом и др.).
Стилске карактеристике овога живописа и низ истоветних ликовних и занатских решења упућују нас на један велики добро познати сликани ансабл настао у манастиру Морачи приликом обнове цркве 1574 — 1578. заслугом игумана Томе и Mojсија и великог кнеза Вукића Byчетића. 3 Поред Мораче можда још ближе паралеле фрескама цркве св. Ђорђа представља сликани украс неко лико малих црквица настао убрзо по обнови Пећке патријаршије током седамдесетих Подина XVI века, у оквиру деловања
истог сликарског круга. — Фреске у цркви св. Тројице у Брезовици код Плава која је саграђена и живописана „Трудом и подвигом“ јеромонаха Нестора са братијом и заслугом локалних кнезова Вукмира Степанова и Живка Белакова, чије је украшавање окончано 25. јуна 1567. године, 4 дело су истих мајстора. — Обновљени Живопис у цркви Преображења у Будисавцима, из 1568. године, настао залагањем патријарха Макарија, чији ктиторски портрет је сачуван на јужном зиду, такође је рад наших мајстора. Овај живопис који је заменио првобитни из XIV века, нажалост је исто јако страдао. Оштећене су највише горње партије са представама сцена Великих празника, док се оно што је сачувано налази углавном унижим зонама. 5 — Набројаној групи споменика придружује се и део живописа из манастира Никольца у Бијелом Пољу. Иако време настанка овог споменика није утврђено, 6 неоспорне стилске везе између фресака у олтарском простору ове цркве (три архијереја из Поклоњења Агнецу — Василије Велики, Јован Милостиви и Кирил Филозоф, фигуре св. Николе и Акакија, Стефана Првомученика, епископа Спиридона, Методија Патарског и Климента, у ђаконикону — Варлаам, Јоасаф и Ефросим Повар, Богородица, Стефан Нови и Георгије и епископи Емилијан, Власије и Вавила и изнад стојећих фигура попрсја епископа), и фресака св. Ђорђа под Горицом, Брезовице, Будисаваца и Мораче, омогућују да се њихово датирање доста прецизно веже за седамдесете године XVI века.
Остаје нам да ближе размотримо однос живописа цркве Светог Ђорђа према сродним споменицима, односно његово датирање. Како нам није познат никакав историјски извор о времену обнављања и сликања ове црквице мораћемо се за датирање живописа опет послужити анализом стилских и иконографских особености. У околности да су фреске Брезовице и Будисаваца слабо очуване а оне у Никољцу чине само део декорације олтарског простора и то претежно појединачне стојеће фигуре, добро сачуван и богати сликани репертоар Мораче пружа нам најповољнији компаративни материјал. И поред чињенице да је морачка црква Успења Богородице веома велики храм у односу на цркву св. Ђорђа и да су сликари украшавајући њене зидове настојали да своје композиционе схеме дају у монументалној варијанти, основни елементи су им у тој мери остали заједнички да се при поређењу паралеле саме по себи намећу. Упоређујући декорацију кубета видимо да је она истоветна, с тим што је, наравно, скучена површина слепог кубета св. Ђорђа диктирала далеко упрошћеније сликање исте тематике. Даље, при сликању пандантифа и простора међу њима сликари су на исти начин компоновали јеванђелисте (постоји само измена у редоследу), њихове симболе, св. Убрус и св. Керамиду. Ентеријер у коме се јеванђелисти налазе и архитектура којом је затворен, преко чијих кровова су пребачене драперије, такође је врло слична, у неким случајевима идентична. Ликови апостола и покрет у коме су насликани при писању јеванђеља понављају се некада до у детаље. Тако је на пример, у св. Ђорђу најбоље очуван лик јеванђелисте Луке, насликан у моменту када зарезује перо док испред њега на сталку стоји пресавијени свитак, у Морачи дославно поновљен (сл. 1).
Од боље очуваних и видљивих композиција из циклуса Великих празника у цркви св. Ђорђа анализираћемо Распеће и Силазак у Ад. Распеће Христово у цркви св. Ђорђа сведено је на најједноставнији облик. Испод разапетог Христа лево је група од три Марије, десно млади св. Јован и Лонгин. У Морачи је исто композиционо решење употпуњено само сунцем и месецом и са два анђела који лете изнад крста. Иначе сликарско извођење је веома блиско, скоро истоветно — начин обраде Христовог натог тела, дрвета крста, сликања трупе жена и Јована и Лонгина, понавља се до у ситнице на Лонгиновој одећи и оружју. Сцена Силаска у Ад је такође исто сликана као у Морачи, с тим што јој повољнија, шира засведена површина у Морачи пружа лепши облик. У сценама из циклуса Страдања Христовог налазимо такође много заједничког. Од композиционих замисли одређеног збивања, до формирања група лица која учествују у сцени, њиховог међусобног односа израженог гестикулацијом, третирања појединачних фигура и ликова као и начина затварања сцене архитектонском кулисом, па до најситнијих детаља као што су фењер, дуги пешкир или појас са народним шарама употребљен као узица, облик круне, катедре и столице. Сцена Издајства Јудиног, слабо очувана у Морачи овде је скоро дословно исто решена. Композиција Одрицања Петровог у Морачи врло широко сликана ради површине коју је морала да покрије, овде је знатно упрошћена, али са много истих елемената и динамично насликана и поред крајње сведених могућности (сл. 3 и 4). Сцена која приказује како Христа воде Пилату везаног пешкиром за врат и руке, има такође много сличности са истоименом композицијом у Морачи — jaко оштећеном. Пилат има исти облик круне као у Морачи а иста је и столица и катедра испред њега
Код појединачних фигура такође има много паралела, тако на пример Прекрасни Јосиф у цркви св. Ђорђа има исту круну као код Јоасафа у Морачи а одећа му је истоветно сликана као код св. Парамонта у морачкој припрати. Глава Гликеријева са расчупаном косом подсећа на главу Ефрема Сирина или „човека неимушча брачна одјејанија” у истоименој композицији — обе у морачкој припрати. Безазлени лик дечака са десне стране у сцени Мучења св. Ђорђа на колу подсећа на многе ликове дечака у Морачи, например лик дечка који свира у зурле у композицији Свадба у Кани у морачкој припрати. Да не замарамо више набрајањем иконографских и стилских сличности, истакли би и истоветну сликарску технику — Постављање гравираног и сликаног цртежа, поступак у сликарском извођењу и исту палету боја у св. Ђорђу и Морачи. Поређење сцена односно композиционих решења развијенијих или до максимума упрошћених представа јеванђеоских збивања намеће закључак да наши сликари нису били без инвенције. Понављање иконографских схема није и слепо држање за предлошке у коме нема одступања.
Разматрајући хронолошки однос настанка живописа у цркви св. Ђорђа под Горицом и цркви Успења Богородице у Морачи, управо полазећи од усавршености композиционих схема и зрелијих сликарских решења као и углађеније форме у св. Ђорђу говори за његово раније датирање од Мораче.
Редослед сликања фресака у оквиру групе стоменика у којима су, колико нам је до сада познато, деловали наши мајстори а који су већином као што смо поменули датирани — судећи опет порема стилским и иконографским особеностима, изгледао би највероватније овако: Брезовица 1567, Будисавци 1568, Никољац седамдесетих година XVI века, св. Торђе под Горицом седамдесетих година XVI века и црква Успења Богородице у у Морачи 1574 — 1578. године.
Комплетно чишћење фресака у цркви св. Ђорђа сигурно ће употпунити наше закључке и учинити по свој прилици да листа набрајања сродности са морачким фрескама XVI века буде још дужа. Једно је за сада сигурно — да је живопис цркве Св. Торђа под Горицом настао у време патријарха Макарија, у данима када је након обнове Пећке патријаршије као једине институ ције око које се окупљао поробљени српски народ, дошло до оживљавања за пуштених и порушених цркава и њихове скромне обнове у тешким приликама под Турцима.